PRIČA JEDNE LUTALICE zbog koje svi danas plaču!
LUTALICE kako ih najčešće zovu, a mi ipak volimo da kažemo odbačeni ili napušteni psi, neretko su na meti onih ljudi kojima “smetaju”. Iako ništa ne rade – leže, sklupčani, tužni. Smetaju. Kako se ljudi ophode prema njima i kako to treba ODMAH PROMENITI – reći će vam PRIČA JEDNE LUTALICE zbog koje svi danas plaču. Prenosimo je u celosti.
“Trčkaram po dvorištu i jurim loptice. Ona pokušava da me stigne i što se više trudi, ja sam sve veštiji da je izbegnem. A onda se, na njeno iznenađenje, bacam na leđa i počinje onaj najlepši deo igre, kada se i ona baca pored mene i kotrljamo se po travi, kotrljamo. Zna ona da se ja foliram i da ću kad tad da legnem, ali ne odustaje od toga da me juri, jer zna koliko to volim. Onda trčimo, ja na porciju granula, a ona na šolju kakaa. Popijem malo vode i zaspim na pragu.
Budi me neopisiv bol! Jedva otvaram oči! Odskačem sam na stranu, još uvek ne znajući šta me snašlo. Teško dišem i muti mi se u glavi! Od udarca! Ono je, ipak, bio samo san o nekim prošlim vremenima.
“Prokleti ker” urla čovek. “Ne može više čovek da se okrene od ovih uličara” i šutne me još jednom. Počinjem da lajem dok mi prilazi, uplašio sam se da će me ponovo udariti nogom. Uspeo sam da se izmaknem za toliko da nisam dobio udarac u glavu, nego u stomak.
Srce mi lupa i počinjem da plačem. Ali onako tiho, u sebi. Nisam hteo da svet vidi koliko me boli. Sreća, naišao je autobus i on je otišao. Prilazi mi neka devojka, saginje se, mazi me, rekao bih i da sam suzu negde krajičkom oka snimio. Srce mi je ustreptalo na trenutak… A onda i ona odlazi sledećim autobusom.
Pokušao sam da se setim da nisam nešto uradio pa zaslužio onaj udarac… Mislim da nisam, spavao sam na autobuskoj stanici i sanjao… Sanjao nju i svoje dvorište…
Ljudi odlaze, dolaze, niko gotovo ni ne primećuje da sam tu. Tek po neki komentar „Dokle više ti kerovi“, ali dok se zadržavalo na tome, dok me nisu udarali, ja sam ćutao i ležao…
Sklupčao sam se, zavukao sam glavu pod šape i molio se da ponovo sanjam nju i svoje dvorište… Mislim da mi je pored toplog doma jedina želja bila da saznam zašto? Ne iz znatiželje, nego da znam da to nešto ne uradim sledeći put…
Ako budem spavao još malo možda će da prođe i ovaj tupi bol koji mi razara stomak i glavu… A razara me i pitanje „Zašto“… Zašto, zašto, zašto… Moj se život pretvorio u jedno veliko „ZAŠTO“. Kada bih samo znao šta sam uradio…
Jutro je stiglo zajedno sa komešanjem ljudi koji negde jure i žure. Neko na posao, neko kod lekara, neko u školu, a ja sa svakim novim danom moram da smislim gde da nađem malo hrane, jer mi je stomak već jezivo zavijao od gladi. Nisam čestito jeo od petka, kad je neka baka sa mnom podelila kiflu, a momak burek sa sirom. To je sve što sam od tada pojeo. Idem do obližnje pekare iz koje miriše sveže pecivo. Ali odatle me teraju, jer, kažu, mušterije ne smeju da ulaze od mene. Zaboravio sam da napomenem da sam uz svu zlu sreću koja me strefila, ja jedan osrednje veliki pas. Mnogo puta nisam ni imao priliku da pokažem kakav sam…. Svakakve priče kruže… Neke su tačne, ali uglavnom nisu. Strah je nešto što parališe ljude, a ja sam veliki pas… I razumem ih, ne mogu da kažem. Nisu oni krivi. A nisam ni ja… Ni što sam tu, ni što sam veliki. Ja sam samo želeo da sanjam svoje dvorište i nju. I da saznam šta sam uradio, da ne uradim to opet.
Oko podne se vraćam na stanicu, nije toliko hladno, a u to vreme je i manja gužva, pa sam se sklupčao i pokušao da zaspim. I dalje gladan, ali me malo manje bole glava i stomak, pa sam ipak zaspao srećan… Želeo sam da sanjam opet svoje dvorište i nju.
I taman sam počeo da sanjam, potrčao za drugom, trećom lopticom, kad mi se oko guše nešto savi, stegnu, jedva da sam disao! Telo mi se u grču bacaka tamo amo, bez kontrole, vazduha skoro da nemam. Podigoše me od zemlje i svom snagom me tresnuše o pod! Pištao sam i urlikao, ali ljudi su stajali nemo i posmatrali. Kada su mi skinuli sajlu sa vrata, malo sam se umirio i video oko mene još nekoliko ovakvih kao ja.
„Po prijavi, a druže?“ pita me jedan, rekao bih, stariji i iskusniji, žućkasti dasa. Delovao je kao da zna o čemu govori i kao da je prošao kroz to. Ili je čuo priče, nisam se usudio da pitam. Smrzao sam se od straha! Nisam znao šta sledi, ni zašto sam tu gde jesam. Ja sam samo želeo da sanjam svoje dvorište i nju… I da ne budem gladan.
Tamo gde sam došao bilo je mnogo ovakvih kao ja. Neki su lajali, neki zavijali, neki ležali ćutke sklupčani. A neki su se pravili da veselo mašu repom i raduju se svakom danu. Svi su prikrivali vešto da sanjaju isto što i ja. Neku „njihovu nju“ i svoje dvorište…
Na ovom mestu sporo su prolazili minuti, još sporije sati. Od dana kada sam došao, prošla je čini mi se čitava večnost. Godine sam prestao da brojim kad je prošla druga. I dalje sam sanjao, ali više nisam sanjao nju i svoje dvorište. I nisam se više pitao zašto.
Ali nikada nisam prestao da želim. Mirno mesto sa koga ću moći da odem”…
Šta posle ove priče dodati…
see location here : link
